Самоснабдевање потрошача

Као облик непосредног самоснабдевања потрошача, задруга не тргује – не купује и не препродаје, него посредује у организовању непосредног промета између добављача и потрошача. У тој функцији, задруга је изворни облик непосредног самоорганизовања потрошача путем којег се они сами снабдевају у задовољавању својих животних потреба. Њени чланови су управо сами удружени потрошачи који се заједнички самоснабдевају.

Зато је потрошачко-услужна задруга у најповољнијој маркетиншкој позицији да те потребе непосредно сагледава и објективно процењује платежне могућности потрошача, али да би могла да процењује и реалне могућности њиховог задовољавања, мора да објективно сагледава и кроз опште стање на домаћем и светском тржишту. А за то треба да има одговарајућу маркетиншку службу, сопствену или заједничку са другим удруженим задругама.

Основни циљ задружног маркетинга је да проналази најсигурније добављаче од којих се задруга може трајно најповољније снабдевати. Пословним уговором треба да се, у обостраном интересу, конкретно утврде: предмет и услови равноправне сарадње; међусобна права и обавезе; одговорност за извршавање преузетих обавеза; санкције за евентуално неизвршавање обавеза којима ће се свака страна обавезати за накнаду штете коју нанесе оштећеној страни; начин решавања насталих спорова.

Најбоље је да се задруга снабдева непосредно од одговарајућег произвођача, чиме се заобилази посредовање прометног ланца и тиме, у обостраном интересу, умањују прометни трошкови. Снабдевање треба да буде за одређени временски период загарантовано, заједно са стабилним набавним ценама, а које се не би мењале без преке, објективно оправдане, нужде, што се обезбеђује посебним уговором или анексом основног уговора о сарадњи.

При избору сталног добављача, задруга треба да предност да произвођачкој задрузи, са којом може успоставити и одржавати односе еквивалентне размене, којом се искључује могућност међусобног профитоманског искоришћавања. На тој основи произвођачка и потрошачка задруга могу, као пословни партнери, заједнички програмирати и планирати производњу одговарајућих производа према конкретним потребама и захтевима познатих потрошача. А уз то се заједничким улагањима такав програм може заједнички и суфинансирати, па и реализовати.

По потреби и могућности, задруга може имати један или више различитих произвођачких огранака који, првенствено за потребе своје задруге, производе различите производе. Као интегрални делови задруге, огранци раде и послују самостално у складу са њеним правилима. Према потребама, укусима и поруџбинама својих задругара, они могу креирати и производити нове производе којих нема на отвореном тржишту, па их пласирати и ван задруге.

Задругу могу непосредно снабдевати и индивидуални произвођачи, било да су њени чланови, било по уговору, или да се накнадно учлане. У сваком случају, задруга и са таквим добављачем треба да има појединачни пословни уговор којим ће посебно регулисати међусобне односе. Пословни уговор не треба за собом да повлачи никаква додатна права и обавезе таквог добављача као члана задруге.

Појединачно снабдевање не искључује потребу за колективним снабдевањем, које с економијом обима пружа и друге подобности. Може се вршити уговорним удруживањем две или више задруга снабдевањем од истог или од више добављача, као и у оквиру сложене организације или пословног савеза, где се међусобни односи удружених задруга уређују задружним правилима.

Задружно самоснабдевање потрошача треба да се врши путем директног промета између добављача и потрошача, по принципу “из руке у руку”, као у фабричкој продавници, како се у суштини врши и у свакој другој продавници или за тезгом на зеленој пијаци, али уз компликовано посредовање и велике прометне трошкове. При томе задруга не купује робу од добављача да би је потом препродавала својим члановима, него само организује промет у посредовању између добављача и крајњег потрошача, што у суштини опет раде сами, задружно организовани, потрошачи.

Технологија таквог промета може се састојати у следећем: добављач своју понуду, усаглашену са задругом, доставља комерцијалној служби задруге, која је прослеђује својим повереницима на дистрибутивним пунктовима, односно пословођама задружних огранака (ако постоје), а ови је саопштавају свим задругарима на свом реону. Заинтересовани задругари, као потрошачи, истом линијом преносе своје поруџбине до комерцијалне службе, која саставља целовиту поруџбеницу, и доставља је добављачу.

На основу добијене поруџбенице, добављач пакује поручену робу, коју у договорено време допрема до заказаног места испоруке, и испоручује је задружном поверенику, а овај је предаје поручиоцима. Повереници прикупљају пазар од купаца, који предају задружној служби, а она га, по одбитку накнаде задрузи за обављену услугу, доставља добављачу. У случају рекламација, добављач је, по уговору, дужан да замени неисправну робу, или купцу врати уплаћени новац.

Предности таквог промета су вишеструке:
1. купац добија робу по произвођачкој цени;
2. добављач сноси трошкове допремања робе “до прага” потрошача;
3. уштеђује се на трошковима претовара, складиштења, лагеровања и препакивања робе;
4. не настају штете због оштећења или ломљења поломљиве, и кварења кварљиве робе;
5. потребно је много мање рада и средстава за обављање промета него у случају куповања и препродавања робе;
6. знатно се смањују укупни трошкови промета.

То не искључује целисходност и оправданост да се снабдевање потрошача обавља и преко задружних продавница и зелене пијаце, где би се, поред задругара, снабдевали и други потрошачи. Иако би повлачило веће трошкове промета, то би било оправдано, нарочито ради повећања његовог обима у функцији повећане економије пословања. Ради тога би продајне пунктове требало отварати на најпрометнијим местима, са што већом конкурентношћу у односу на приватни бизнис и са што већим асортиманом производа у понуди. Да би задруга постала привлачнија и за друге потрошаче, задругари би могли имати известан попуст у куповини.

Поред разноврсности потрошних добара, задруга би морала обезбедити и што разноврсније услуге за све кућне потребе, од занатских за одржавање кућних апарата, до интелектуалних за обучавање њиховом коришћењу, као и за обављање разних кућних послова. Најбоље би било да задруга има сопствене сервисе за разне врсте услуга, у којима би свако задружно домаћинство имало своје сталне услужнике, спремне да на сваки позив одмах притекну у помоћ.

Живко Марковић

наставиће се …