На основу  Закона о оглашавању, провера истинитости рекламних порука је у надлежности Тржишне инспекције, а врши се, по правилу, на основу пријаве. Проверу истинитости тврдњи о својствима робе треба да врше и недлежне инспекције (Тржишна, Туристичка, Ветеринарска, Пољопривредна, Фитосанитарна и Санитарна инспекција), у зависности  од врсте робе или услуга, за које постоји  оправдана сумња да роба немају оглашена, декларисана и/или очекивана својства.

Потрошачи у Србији су изложени недопустиво агресивним рекламама робе и услуга. Од њих нису поштеђена деца, болесни, инвалиди и друге осетљиве потрошачке групе. У креирању и објављивању реклама често се не поштују законске оредбе и етички кодекси. Не постоји политичка воља за примену закона и етичких норми, којим су уређена ова питања. Због тога смо изложени масовним врло агресивним рекламама. Не примењују се одредбе закона о: оглашавању, заштити потрошача, безбедности хране, конкуренцији, туризму и др.

Одговорност за агресивне рекламе могу и треба да сносе: наручиоци реклама и/или маркетиншке агенције – аутори рекламних порука и/или средства информисања која их објављују и/или њихова струковна удружења, надлежне инспекције и удружења потрошача и њихови савези. За недовољну примену закона и етичких кодекса, одговорност сносе: удружења потрошача и њихови савези, струковна и пословна удружења и надлежне инспекције.

Колико ми је познато, нико не проверава да ли заиста прашак избељује веш и одећу за 3 минута, или неки детерџент отклања и најупорније мрље?  Мислим на средства за хигијену у малопродаји. То су тврдње које износе произвођачи. Они сносе одговорност за тачност таквих тврдњи, које се ретко проверавају. Није ми познато да су надлежни државни органи, кроз редован инспекцијски надзор проверавали ове и друге тврдње произвођача, за које се сумња да су тачне. Покрет за заштиту потрошача је, у сарадњи са произвођачима, увозницима и лабораторијама припремао Методологију за упоредно испитивање и оцењивање квалитета средстава за хигијену. Били су заинтересовани за објективно оцењивање квалитета, јер је то предуслов за успостављање фер конкуренције и квалитетом средстава за одржавање хигијене.

Рекламе типа “маст против реуматских болова заиста делује за двадесет минута, а сируп 100% убија бактерије” су забрањене. Најмање спадају у групу неетичког рекламирања лекова. Код оваквих реклама постоје  злоупотребе и довођење потрошача у заблуду, јер се, не ретко, производу који не спада у лекове, приписују и рекламирају лековита својства, које потрошач не може да провери. Да би се препарату, и/или леку, приписала таква својства, неопходноје да постоје клиничка испитвања, у којим су она потврђена!

Декларисање млечне масти у млеку (0,5%) или фета сиру биљне масноће су два различита примера, који заслужују коментаре. Декларација млека мора да садржи и податак о проценту млечне масти. За тачност количине састојка, одговорност сноси произвођач. Нажалост ретко се проверава тачност ове тврдње, осим ванредних ситуација, или ретких редовних инспекцијских надзора. Провера процента млечне масти је могућа и пожељна, у склопу потпуније провере безбедности и квалитета млека у продаји, коју треба да врше инспекције, продавци и  независна удружења потрошача, у складу са проценама ризика. Ова испитивања су врло ретка и не могу се користити као основа за закључивање о овом и другим параметрима квалитета млека.

Декларисање и/или рекламирање фета сира биљне масноће је недопустио из више разлога. Прво, колико ми је познато, не постоји фета сир биљне масноће, јер Фета сир је посебна врста сира добијеног од млека по посебном технолошком поступку. Фета сир биљне масноће је сурогат Фета сира, што мора да буде видно наглашено, без могућности да се у називу користи појам Фета сира.