Задружна мотивација и економија

Главна економска снага задругарства је у јединству личне и колективне мотивације заједничког рада и пословања, у чему је и његова главна компаративна предност у односу на приватно и државно привређивање. Пошто задругари нису у најамништву него у слободном заједништву, они су и лично и колективно мотивисани за што веће радне и пословне резултате с обзиром на то да само они њима располажу.

Али то је тако само кад се резултати заједничког рада и пословања уживају према доприносу њиховом стварању, а у супротном економске мотивације неће бити. Које су задруге делиле добит подједнако, према претпостављеном раду (школској спреми, радном месту или функцији) или према произвољној процени залагања волунтаристички, оне су због недостатка економске мотивације брзо банкротирале или су приватизоване.

Радни допринос мора се објективно валоризовати егзактним мерењем остварених резултата самог рада, чиме се бави научна организација рада, која се у развијеним индустријским земљама већ столећима примењује. За мерила се користе нормативи и стандарди друштвено потребног радног времена, сложеност рада, квалитет резултата рада, коришћење средстава рада и објективни услови рада. Друштвено потребно време није индивидуално, него просечно време радних извршилаца које се под једнаким објективним условима утроши за производњу истог производа или пружања исте услуге, односно обављања истог посла. А сложеност рада може се мерити друштвено потребним временом оспособљавања за обављање одређених истоврсних послова, при чему се устаљеној школској спреми придодаје и одређено радно искуство потребно да се неки посао самостално и квалитетно обави. Обављени посао се валоризује множењем друштвено потребног времена коефицијентом његове сложености, који се добије кад се време оспособљавања за сложени рад подели временом оспособљавања за прост рад.

Ако посао није квалитетно обављен, резултат рада се не валоризује, и извршилац по том основу не учествује у расподели. Ни давалац услуга не може рачунати на додатну накнадуза додатно ангажовање по рекламацији корисника услуге, ако је рекламација оправдана. На терет извршиоца треба да пада и свака грешка у снабдевању потрошача, зато што ће штетити раду и пословању задруге. С друге стране, изузетни, односно натпросечни квалитет изнад стандардног квалитета требало би подстицати повећањем учешћа у расподели добити или у остваривању неке друге користи, с обзиром да би се тиме повећавао кредибилитет задруге.

Савесност и штедљивост у коришћењу средстава и предмета рада доприносе повећању, а немарност и расипништво смањењу радног и пословног доприноса. Зато повећавањем или смањивањем учешћа у добити и другим користима треба подстицати савесност и штедљивост, а дестимулисати немарност и расипништво у коришћењу радних средстава. Задругарство се не може трајно одржати без штедње, али ни штедња трајно потрајати без задругарства које је подстиче. Потрошачко-услужне задруге морају максимално штедети на свим позицијама: од радне енергије до најситнијих материјалних издатака, као што су штеделе и прве штедно-кредитне и потрошачке задруге Србије. А то је оствариво само ако се за штедљивост мотивише сваки задругар и сваки вршилац задружних послова.

За објективно утврђивање и вредновање радног и пословног доприноса морају се узимагти у обзир и објективни услови рада, који у односу на нормалне, односно уобичајене услове, могу бити отежавајући или олакшавајући. За правилно и праведно валоризовање, потребно је да се за отежена услове рада допринос повећава, а за олакшавајуће смањује, да би се остваривала еквивалентна расподела новостворене вредности. Са становишта улагања друштвено потребног рада, није свеједно да ли се ради под нормалним, отежавајућим или олакшавајућим атмосферским условима, као и да ли се роба допрема или продаје на прометној, слабо прометној или веома прометној локацији.

Допринос раду и пословању задруге је основ за распоређивање и расподелу дохотка, који се, као новостворена вредност, добије кад се из оствареног укупног прихода покрију материјални трошкови пословања задруге. По измирењу обавеза према друштвеној заједници, нето доходак се дели на зараде за обављање послова задруге и добит, у чијој расподели према радном и пословном доприносу учествују сви задругари.

Стално запослени у задрузи нису најамници, већ слободни радници који су истовремено и сопствени самопослодавци и вршиоци задружних послова. Зато они своје зараде не треба да стичу на основу претпостављеног рада (школске спреме, радног места и функције), него на основу остварених резултата рада, као индивидуалном доприносу раду и пословању задруге. По истом основу, они заједно са својим чланским улозима, треба да учествују и у расподели остварене добити.

На основу пословног доприноса, у расподели остварене добити треба да учествују сви задругари као стални, односно редовни потрошачи и корисници задружних услуга. Тај основ се састоји у вредности потрошних добара и услуга оствареној унутар задруге, која се придодаје вредности њихових чланских улога. То је, поред осталог, и један од веома подстицајних мотива за приступање задрузи што већег броја потрошача.

Улози задругара треба да се претварају у њихове релативне својинске уделе у задружном, односно развојном фонду за инвестиције и обртна средства. Својински удели се не враћају у улоге својих власника кад излазе из задруге, него се покривају средствима из резервног фонда или из нераспоређене добити. На тај начин, задружна имовина се конституише као неотуђива заједничка својина задругара, која би морала да им се, према својинским уделима, враћа у случају престанка задруге. То је такође изузетно снажан мотив за удруживање и опстајање потрошача у задрузи, јер ће се развијањем њене економске основе развијати њихово самоснабдевање и самоопслуживање.

Поред резервног фонда, којим се обезбеђује стабилно пословање, задруга треба да има и социјални фонд за: подмиривање заједничких потреба задругара независно од њиховог индивидуланог доприноса; солидарне позајмице; задовољавање заједничких потреба грађана на месту сталног боравка задругара; и за пружање хуманитарне помоћи социјално угроженим лицима. И овај фонд би се, а према могућности, одржавао средствима из остварене добити.

Могућност заједничког самоснабдевања и самоопслуживања, под најповољнијим условима, искључење класне експлоатације сувереним располагањем средствима и резултатима сопственог рада, еквивалентна размена и расподела новостворене вредности према радном и пословном доприносу и неотуђиво заједничко сувласништво у задружној имовини, најснажнији су мотиви својевољног удруживања у потрошачко-услужне задруге, максималног залагања у њиховом раду, пословању и управљању, уз оптимално коришћење њихових економских потенцијала и могућности, као свакодневне бриге за њихово трајно одржање и што успешније пословање.

За јачање економске основе потрошачко-услужне задруге није примарна висина приступних чланских улога задругара, него укупна вредност робно-новчаног промета у њиховом самоснабдевању и самоопслуживању од добављача и давалаца услуга. А што већа вредност укупног промета претпоставља што нижи износ приступног улога који би привукао што већи број потрошача у задругу, у чему је Закон о задругама, са разлогом, веома либералан. Трошкови оснивања и почетак рада задруге могу се покрити минималним улозима од што већег броја оснивача, како би се већ отпочетка кренуло са што већим прометом.

За повећавање промета није препоручљиво задуживање код екстерних поверилаца, него непосредно кредитирање задругара одложеним плаћањем, под што повољнијим условима, од стране самих добављача и давалаца услуга, са којима задруга треба да закључује уговоре о трајном снабдевању и опслуживању. Да би остваривало компаративну предност и напредовало, задругарство, у принципу, мора профитоманско кредитирање замењивати заједничким улагањима на принципу еквивалентне размене и расподеле, суштински заснованом на објективним економским законитостима и њиховим трајним тенденцијама, а не на тренутним тржишним случајностима.

Само се под тим условом потрошачи могу мотивисати за непосредно и трајно снабдевање од произвођача, чиме би и произвођачи били мотивисани за непосредан и сигуран трајни пласман својих производа. И од обостране користи било би прескакање профитоманског трговачког ланца, који својим посредовањем профитира и на једнима и на другима. Ослобађањем од прометних трошкова зарачунатих у трговачку цену “профитирали” би и произвођач и потрошач.

При доследној примени задружних принципа, задружно самоорганизовани потрошачи ће бити мотивисани и за остваривање економије великог промета путем међусобног пословног повезивања и удруживања самих потрошачко-услужних задруга, ради заједничких набавки што већих количина производа са нижим ценама и другим повољнијим условима снабдевања. Још је повољније њихово удруживање са заинтересованим произвођачким задругама у сложене задруге или сложене пословне савезе, на задружним принципима.

Задружни потрошачи ће бити мотивисани за јачање задружне економије само у функцији задовољавања њихових животних интереса и потреба, чему она управо и треба да служи. Само под тим условом, задругари ће се према задрузи односити као према свом заједничком газдинству, што она и мора бити да би као задружна заједница постојала. Задруга је њихово проширено домаћинство преко којег се заједнички старају о задовољавању свакодневних животних потреба, и све што је у њој њихово је.