Сива економија има огроман утицај на економско, политичко и друштвено стање у земљи и свету. Она као  феномен није свестраније сагледана. И када евидентно  угрожава  виталне интересе земље, само се  делимично отвара. Без намере да се у потпуности дефинише, мора се рећи да је: кочница привредном развоју земље, вид нелојалне конкуренције, генератор мита и корупције, опасност по живот,  здравље и џеп потрошача. Захвата све области привредног и друштвеног живота, производњу, промет, услуге, занатство, образовање, културу, здравство… Увек је повезана са државним органима. По правилу, има и међународну димензију.

Мотиви и пословна филозофија сиве економије се заснивају на неплаћању пореза, царина и других дажбина, раду на црно и знатно нижим трошковима радне снаге, знатно нижим трошковим производње и пословања због нижег, често угрожавајућег квалитета и здравствене безбедности производа и услуга. На томе заснива своје предности у односу на легалну економију, које не може да неутралише ни најбоље организована регуларна привреда.

Посебно је присутна у земљама у транзицији, где се, на различите начине, подстиче и подржава и од представника државе, уз различита образложења: треба је толерисати јер је социјални вентил за повећану незапосленост, распрострањена је у свим земљама света и није само наша специфичност, њено сасецање у корену значило би спутавање предузетништва, итд.

По последицама, распрострањености и толеранцији према појединим видовима сиве економије, неопходно је њено потпуније сагледавање у занатству, услугама, образовању, увозу и др.

Непознато је ко и због чега стоји иза сиве економије. Али, сигурно је да без толерантног односа и подршке државних структура, она не би могла да опстане. Ту треба тражити кључке узроке њеног постојања, као и потпунија решења проблема.

Директне и индиректне штете од сиве економије су знатно веће од  штета које се испољавају на први поглед и исказују у уобичајеним анализама. Проблем је у томе што се, по правилу, парцијално анализирају и исказују. Државни органи је сагледавају кроз ненаплаћене порезе и друге обавезе. Произвођачи и трговци реагују тек када се осете угроженим на тржишту, али недовољно енергично, као да се плаше могућих последица. Недостаје шири потрошачки приступ овом феномену.

Сива економија уопште није разматрана са становишта заштите основних права и интереса потрошача. У томе се налази знатан део узрока њеног постојања и ширења. Под утицајем креатора сиве економије, преко државних органа, ширено је и шири се схватање да би потпунија заштита права и интереса потрошача угрозила реформе у Србији и да је због тога треба што дуже одлагати, или прикривеним системским решењима минимизирати. У интересима сиве економије треба препознати отпоре и споро доношење системских решења којим би се потпуније сузбијала сива економија.

Из угла потрошача, све  штетне последице сиве економије плаћају потрошачи и корисници услуга. По правилу, најмањи је део који се директно види, који  плаћају потрошачи при куповини робе и услуга. Државни органи и други аналитичари феномена сиве економије идентификују само делове директних штета које плаћају потрошачи, који више служе као подлога да се сагледају губици државних органа кроз ненаплаћене порезе, доприносе и друге дажбине. Они ће им се укалкулисати кроз веће пореске стопе легалне економије, или неки други механизам, које пристижу на плаћање потрошачима већ у следећој фази куповине, али уз увећану камату за ненаплаћени део државних обавеза сиве економије, јер и њих треба неко да плати. Другог, осим потрошача, није било нити ће бити, коо би могао да преузме ту улогу. Ови делови цене сиве економије су знатно већи. Уз то они су прикривени, јер се она парцијално анализира. Успореним и/или погрешним привредним развојем, под утицајем сиве економије, држава плаћа део цене свом толерантном односу према овој друштвеној опасности. У нашим условима то је видљиво кроз стагнацију и опадајућу репродукцију у областима у којим је највеће учешће сиве економије.

Како сузбијати сиву економију је основно и стално питање. Економски мотиви за њено постојање су такви да доводе и доводиће у искушење оне који ће се њоме бавити. У зависности од бројних видова и распрострањености сиве еконимије, зависе и зависиће мере које треба предузети.

Увођењем обавезне евиденције промета и пореза на додатну вредност, смањен је простор за сиву економију. Ефекти су видни, али то је само почетак успостављања слободног тржишта, на коме се остварује лојална конкуренција.

Да би се сива економија свела у одрживе границе, неопходно је дефинисати националну политику и стратегију сузбијања сиве економије. Ефикасно сузбијање сиве економије претпоставља економско санкционисање непоштовања прописа о сивој економији, које подразумева потпуно одузимање незаконито стечене добити,  трајно и/или привремено губљење права да се бави том делатношћу и потпуно обештећење државе, потрошача и других којима су нанете штете незаконитим пословањем. Ово треба да буде општеважећи принцип, који доследно примењују  сви надлежни државни органи. Економским последицама треба  обесхрабрити бављење сивом економијом и подстаћи њено превођење у сферу легалне економије. У том циљу неопходно је што брже  донети системске законе којим се успоставља слободно тржиште и обезбедити њихову брзу и потпуну имплементацију, у складу са законском регулативом у Еу.

Привредне коморе треба да се енергичније залажу за квалитетнија системска решења којим се потпуно штите легални видови економије. Оне треба да покену и воде кампању за јачање пословног морала и добрих пословних обичаја и санкционисање нелојалне конкуренције, која се шири каналима сиве економије. Треба да подрже израду и имплементацију пројеката едукације, информисања и активног укључивања потрошача у сузбијање сиве економије. Партнерском сарадњом са организацијама потрошача на изради и имплементацији Националне стратегије и политике заштите потрошача, у којој се мора наћи и део о сарадњи на сузбијању сиве економије, оне могу да дају значајан допринос  у сузбијању, па и искорењивању сиве економије.

Без чекања на потпунија и квалитетнија системска решења, неопходно је да надлежни државни органи доследније примењију важеће законске прописе, посебно оне који се односе на конкуренцију, корупцију и заштиту потрошача. Њиховом доследнијом применом могуће је знатно смањити и искоренити сиву економију. У том циљу реформисана Привредна комора Србије треба да захтева ефикаснији рад државних органа у сузбијању сиве економије, потпуније ангажовање независних потрошачких организација и редовно и тачно информисање јавности о предузетим мерама, резултатима, отпорима…